Почетна

Вести

Граде цркву испод Чардака

У недељу 1. децембра 2013. године, у "Магазину" Политике, објављена је репортажа о изградњи цркве спомен-костурнице у Кадиној Луци, засеоку Грађеник. Ауторка чланка је новинарка Славица Берић, a аутор фотографија је Милан Јанковић. Овде можете да прочитате целокупан текст.

Јединствен храм, спомен-костурница у Кадиној Луци, посвећен палима у Колубарској бици добио је темеље упркос беспарици, а све је започео млади полицајац Младен Драшкић.

Многи су сумњичаво вртели главом да ће од замисли младог полицијског службеника Младена Драшкића да сагради цркву на месту где се водила Колубарска битка бити нешто више од - замисли. Ради у Полицијској станици Мионица, али је истовремено и планинар, историчар аматер, падобранац, а пре три године је добио благослов да на гробу српских војника изнад села Кадина Лука код Љига, подигне цркву, спомен-костурницу, која ће да сачува сећање на јунаке који су живот дали за одбрану отаџбине у Првом светском рату. Ових дана Драшкић нам је говорио о томе како теку радови на храму Светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије, који се гради према идејном решењу архитеката професора др Предрага и његовог сина Саве Ристић.

Mногима је мисија младог полицајца деловала неизводљиво, неки су и данас скептици. Замерали су му што цркву не гради у селу већ „небу међу облацима", даје превелик захват, а он се држао свог циља и онда када су радови „тапкали у месту" сматрајући да је то најмање што може да уради за оне који су ту оставили свој живот, борећи се за слободу.

- У другој половини марта, ове године, на радост свих нас, добили смо камен из манастира Хиландара. Наизглед мали али духовно велики поклон који је уграђен у темеље нашег храма. Тако ће црква спомен-костурница на Грађенику, имати нераскидиву нит са Светом Гором, Светим Савом и светородном династијом Немањића, напомиње Младен додајући да се Грађевински одбор захваљује Дарку Вујичићу из села Гуњице код Мионице, што је донео камен са Свете Горе.

И тако је као по оној народној: „Зрно по зрно погача, камен по камен палата!", првог јула ове године отпочео несвакидашњи подухват. Славко и Дејан Петровић, власници фирме „Градитељ Мионица", направили су прве обрисе будуће цркве спомен-костурнице.

- Темељни зидови за цркву су изливени 15. и 16. новембра и у њих је уграђено око 15 кубних метара даске, 77 кубних метара бетона. Утрошено је око 29.000 литара воде са оближњег извора, 20.360 килограма цемента око 100 метара кубних шодера, замешано је 24 миксера... Изливање темељних зидова помогли су радећи и дајући материјал Лазаревчанин Милисав Крстовић и представници фирми „Бубоња Љиг", „Нео градња" из Лазаревца, ЈКП Љиг, „Ћоса" из Чибутковице, наравно и многи мештани. Све заједно четрдесетак људи - објашњава наш саговорник напомињући да се „за сваку банку зна где је отишла".

Дуго је Младен замишљао спомен-цркву, да би на крају одредио место на брду Грађенику са којег се види „пола" Србије, а сунце га греје од изласка до заласка. Да се подсетимо: камен темељац цркве је постављен и освештан 22. новембра 2009. године.
Уз то је трасиран и километар и по пута јер је Божидар Васиљевић поклонио за подизање цркве 60 ари а други мештани дали део својих њива да би могли да просеку пут. Градњу су помогле поједине фирме, али и житељи љишких села Кадина Лука и Ба. И вредне домаћице су помогле спремајући храну за раднике. Брига о очувању природе се уклопила у Младенову замисао подизања храма, тако што деца у школама сакупљају лименке, пластичну амбалажу и старе новине, и те паре прилажу за цркву.

Крајем септембра, већ четврту годину обележена је слава будућег храма. Сликар и иконописац Ненад Хубер из Белановице, даривао је целивајућу икону Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије. Дугогодишњи планинар и водич ПД „Нафташ" из Новог Сада, Иван Живковић, направио је својеврстан подухват, ходачаснички подвиг. Он је својим бициклом дошао из Инђије до места изградње храма прешавши трасу пута у дужини од око 146 километара.

- Желимо да овај обронак сувоборског Рајца постане духовни, меморијални, културни и историјски центар, у којем ће се окупљати спортисти, планинари и заљубљеници у природу али и место где ће моћи нешто и да се научи. Код нас има покушаја прекрајања непобитних историјских чињеница, као што је рецимо умањивање и маргинализовање доприноса српског народа током два светска рата, посебно у Првом, у којем је погинуо сваки трећи радно способан мушкарац - каже Драшкић, видно понет емоцијама. Војници су, одлазећи у рат оставили у завичају веренице, супруге и тек рођену децу, коју нису стигли да крсте у цркви, надајући се да ће се вратити кући својим најмилијима. Желимо да се убудуће у храму одржавају венчања, крштења и сви радосни обреди наше цркве. Они су се за то борили, и њихова ће последња жеља коначно бити испуњена - обећава Младен.

Од места где се подиже црква стрмом стазом кроз шуму стиже се до спомен-плоче, такође посвећене погинулим ратницима. Поучен примером других народа, млади историчар аматер дошао је на идегу да организује планинарску стазу „Љиг - Грађеник - Рајац" која води поред споменика изгинулим учесницима у Колубарској бици, на једном од многих положаја Прве српске армије, изнад села Кадина Лука, на Грађенику, јер, како је лепо речено. „споменик није споменик ако поред њега нико не пролази већ обичан камен".

- У шуми где је спомен-обележје некада су расле перунике. Садиле су их наше баке, кад су биле деца, са својим мајкама, док су чувале стоку- прича Младен. Нема више перуника, коров их је надвладао... Ни споменик нико није посећивао од када је постављен (1985. године) па све до 2006, на Сретење, 15. фебруара. Предузимљиви полицајац је на леђима извукао и плочу и цемент за споменик стрмим беспућем, сматрајући да је то мали напор наспрам жртве коју су поднели српски ратници. Стазом се даље, преко великих стена, прекривених зеленом маховином стиже до врха, Чардак (645 метара). Он је мали, као купа од стена. У пролеће 2006. на њему је подигнут крст, који је исте године освећен. До сада је овом трасом прошло око 3.500 људи.

Сувоборска битка, како је називана све до 1925. године кад је преиначена у Колубарску, ушла је у светске анале по маестралном начину руковођења и победи српске војске над много надмоћнијом аустроугарском армадом. Било је то време када су у прве борбене редове регрутовани и ђаци: 1300 каплара из школске клупе стало је на браник отаџбине. И док се ова битка изучава у војним школама од Вашингтона до Москве и од Токија до Пекинга, код нас се о јунаштву и подвизима храбрих ратника из Првог светског рата зна све мање - објашњава Драшкић своје побуде да без динара, али добро поткован знањем, са пуно вере, наде и љубави крене у посао, како сликовито рече, „да башту очисти од корова заборава" у чему је добио подршку владике ваљевског Милутина, пароха из Славковице свештеника Александра Васиљевића, Полицијске станице Мионица, Полицијског синдиката Србије у чијем је Управном одбору, Планинарског друштва „Победа" из Београда чији је члан и мештана.

Младенову идеју о градњи храма подржао је и бард српске глуме Петар Божовић, који је у Убу одржао донаторско вече посвећено јунацима са Сувобора и Колубаре. Градилиште је неколико пута посетио и књижевник и песник Милован Данојлић, Љижанин који живи у Паризу.