pocetna pageo namavestialbumivideodonacijerashodikontakt




25.06.2010 | 13:19
Израђен Идејни пројекат цркве-спомен костурнице    


Наш истакнути архитекта проф. др Предраг Ристић - Пеђа Исус се прикључио изградњи цркве-спомен костурнице на брду званом Грађеник у селу Кадина Лука тако што је изградио Идејни пројекат који подразумева дефинисање изгледа и облика будуће цркве спомен-костурнице. Иначе, његов деда Никодије, кожарски мајстор, је погинуо управо у Колубарској(Сувоборској) битки.
Ужа специјалност господина Ристића је реконструкција предисторијске и црквене архитектуре; аутор је преко 1000 реализованих архитектонских пројеката; бави се мултимедијалним уметничким активностима, графиком, акустиком и констрисањем музичких инструмената(дрндафон); градио сојенице и куће на дрвећу.
Главна дела: пројекти за реконструкцију и изградњу преко 50 сакралних објеката и за адаптацију преко 100 београдских тавана у станове и атељеа; пројекти Дома светог кнеза Лазара у Бирмингену, Саборног храма у Подгорици, Светосавског центра у Хановеру; реконструкција куће у Лепенском Виру и др.
Награде: Орден Светог Саве другог реда, 1990; прва награда принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему у Енглеској (Sivic trust award), 1989; Сребрна награда за научни филм на међународном филмском фестивалу у Западном Берлину, 1974; Прва награда за Југослевенски научни ТВ филм године, 1970; Награда за животно дело УЛУПУДС-а; Прва награда за радио драму РТС, 1984 и др.
Овде можете погледати Идејни пројекат, слике неких наших костурница, као то како Немци славе своју Косовску битку, "Битку код Лајпцига" или "Битку Народа" (Voelkerschlacht), одржану 1813. године, у којој је учествовало око 500 000 војника и у којој је Наполеонова војска доживела слом након чега је била присиљена да се повуче у Француску.

Интервју са архитектом проф. др Предрагом Ристићем - Пеђа Исусом (преузет из Политике, аутор Славко Трошељ, чланак је објављен у рубрици "Више од спорта" 19.08.2007. године)

До српског краља на шпански начин

Проф. др Предраг Ристић – Пеђа Исус, архитекта и уметник, о свом животу на дрвету, црквама које је градио и гради, комунистима и фашистима, Корбизијеу и Рајту, Коштуници и Косову и Метохији... Ми смо заборавили да смо Словени: Предраг Ристић Фото Јелена Миловановић

Инжењер архитектуре проф. др Предраг Ристић (76), познатији као Пеђа Исус, упркос недавној операцији срца и благог можданог инфаркта и даље се бави својим послом, а и науком и уметношћу... Професор је на Академији Српске православне цркве за конзервацију при Теолошком факултету. Уз то надгледа и рад на својим недовршеним пројектима...
Његов живот је обележен, углавном, пројектима црквених објеката. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 80 храмова по његовим плановима. Али, кад прича о прошлим временима Пеђа Исус с носталгијом говори о своје три куће које је саградио на дрвету на Ади Циганлији, у којима је живео тридесетак година(!), као и о низу својих оригиналних, а најчешће несхваћених идеја из више области. У таквом начину живота има и егзибиционизма што Пеђа не негира. Напротив...
Какав сте Ви човек?
Обичан српски православац, традиционалиста, у простору, времену и будућности... Био сам и остао у опозицији. Имао сам и имам низ идеја за дубљи и пунији живот, али се не уклапају ни у један систем. Много сам тога предвидео и иницирао, а кад би дошло до остварења, онда би ме изгурали... Моја идеја је била да се Кнез-Михаилова улица преуреди у пешачку зону. Кад је дошло време да се то учини мене су заборавили, иако сам о уређењу те улице написао низ чланака, дао више предлога, снимио ТВ емисију на ту тему... И још нешто: кроз ту улицу сам пројахао на белом коњу да бих скренуо пажњу света и градске власти на тај случај. Ипак, то су градили без мене, као што су ми и кућу и цркве рушили у мом одсуству...
Ко Вам је рушио куће?
Комунистичка власт... Као један од двојице оснивача Удружења љубитеља Саве и Дунава дао сам себи право да имам скровиште. Међутим, три пута су ми рушили кућу коју сам, с Дугим и Јоцом Пацовом, саградио на дрвету, прву на Ади Циганлији, на пет и по метара од земље. Прва кућа је срушена без објашњења власти, док је за другу објашњење било да се ту "окупља омладина која својим ликом, облачењем и понашањем не доликује лику Титових омладинаца". А та моја кућа је била тада и једина свлачионица Пливачког клуба Црвена звезда. Саградили смо је искључиво од дасака и греда које су пливале Савом.
Како сте у то време живели?
Тешко, посебно од дана кад сам засновао породицу. Требало је опстати с троје деце, а ја не само што никад нисам био члан партије, него нисам био ни запослен у такозваном друштвеном сектору! Пројектовао сам и градио на црно, стално писао, имао изложбе, предавања и гостовања на ТВ. Наравно, радио сам и све друге послове. Често и најтеже, физичке: истовар, утовар... Али, имам златне руке. Живео сам и од поправки сатова, штимовања клавира... Ипак, стекао сам пензију. Не, наравно, из радног односа, већ као уметник, члан Удружења примењених уметника и дизајнера Србије.
Кад ћете завршити храм у Подгорици?
Изградња Саборног храма Христовог васкрсења је при крају. Звона звоне, живопише се, завршава фасада... То је после Храма светог Саве у Београду највећи православни храм међу Србима. Може да прими око 2.000 верника. Тај храм је гаранција да се Црна Гора никад неће отцепити од Србије. За ову тврдњу имам један доказ. У затвору сам, као националиста, увек био с великосрбима из Црне Горе. Одвајање Црне Горе од Србије је последица комунистичког ударца и ко буде ушао у ову срамну игру једног дана ће се стидети.
Како Ви доживљавате рехабилитације?
Рехабилитације служе само за замајавање и покривање пљачкаша да задрже отето. Мој покојни отац Петар, машински инжењер, за комунисте је, најблаже речено, говорио да су џукеле... Због причања вицева о њима осуђен је 1951. на десет година затвора. Као "васпитно-поправну меру" конфисковали су му кућу. Ове године, 11. јуна, посмртно је рехабилитован. Међутим, с тим папиром данас не може да се врати одузета кућа. Наша садашња посткомунистичка држава чак јавно сматра да је правна наследница револуционарне диктатуре. Отимачи и убице би требало да лично одговарају и плате одштету, јер злочини не застаревају.
Да ли припадате некој партији?
Не, ни сада. Између комунизма и фашизма стављам знак једнакости, као и данас између екстремних партија и организација у Србији. На једној страни су радикали, а на другој ЛДП и невладине организације. То су екстреми од којих ми се диже коса на глави. А богами и код ових у средини, демократа, није све чисто. Због тога је и моје поверење у шефове Србије танушно, али ипак нисам остао без наде.
Шта сад радите?
На Љубићу код Чачка, мало испод споменика, где је у Другом српском устанку 1815. погинуо, код топа, Танаско Рајић, градимо цркву посвећену цару Лазару. Ово је узорно градилиште, па бих више волео да у овом интервјуу уместо моје фотографије буде слика цркве у изградњи.
Шта мислите о спорту?
Спорт је рат у коме се не гине. Код нас су непосредно после Другог светског рата комунисти навијали за Партизан, а они који су мислили да ће доћи до ослобођења за Црвену звезду. Многи су веровали да кад победи Црвена звезда пада комунизам. Тако схваћен спорт је био сигурносни вентил за све унутрашње фрустрације под дугом комунистичком окупацијом.
Да ли сте били спортиста?
Био сам пливач десетак година. У августу 1945. учествовао сам на такмичењу против Совјета у базену који се тада налазио у садашњем парку између Скупштине и Главне поште. То је забележила "Борба" на првој страни. Увек сам живео и живим спортски. Мој докторски рад, који сам бранио 1979. у Грацу, где сам био и професор универзитета, везан је за спорт, јер је тема била "Реконструкција Лепенског вира". У њој сам доказао да је у тој праисторијској цивилизацији енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање.
Какви су нам грађевински закони?
Лоши, чак криминални... По дозволе се иде на сто шалтера. Код нас у грађевинарству цвета мито у огромним размерама. Због тога би требало укинути све грађевинске службе и увести предратни систем, такозвано "прозорско право". То значи да свако може на свом земљишту да зида без посебних дозвола под условом да има пројекат и да никоме не заклања видик. Тако се гради и у Јапану у коме постоји само институт који прати и усмерава радове у грађевинарству и – ништа више од тога. Али, у Србији је проблем и то што је земљиште у граду државно, а не у власништву онога чија је кућа. То је апсурд незабележен у нормалном свету. То је један од разлога зашто би требало да се вратимо у монархију...
Да ли Србија може да буде краљевина?
Сад имамо круну на застави, али немамо домаћина, титулара, а то може да буде само краљ. Сви политичари, они који, наводно, брину о народу, променљиви су. Принц Александар (62) добро делује у ономе што му је дозвољено – у хуманитарним акцијама. Време је да у Србију, у којој дуго нису били, дођу и његови синови Петар (29) и близанци Филип и Александар (27) и да се више укључе... Обнављање краљевине Шпаније могао би да нам буде узор.
Како се то догодило у Мадриду?
У Шпанији, на пример, после Франкове смрти 1975, на престо није дошао син краља свргнутог 1931, него унук – Хуан Карлос.
Које архитекте посебно цените?
У моје доба, кад смо били подељени на партизановце и звездаше, на факултету смо се делили и на "рајтовце", присталице Американца Френка Лојда Рајта, чија је жена била Олга Лазовић, унука Марка Миљанова, и "корбизијеовце", који су били за Швајцарца Шарл-Едуара Жанереа. За првог смо били ми, четници, а за другог комунисти. Њих двојица су обележили црквено градитељство у прошлом веку: Рајт црквом у Милвокију (САД), а Корбизије у Роншану (Француска). Овај други није био дипломирани архитекта, па су Французи, где је највише радио, у закону написали да "право да пројектују имају архитекте с одређених факултета и Корбизије".
Ко све може да зида цркве?
Цркве зидају они који имају чврсту веру и страст, која градитељима може да помути и ум и морал... На жалост, не постоји стална стручна и озбиљна критика црквеноградње, а ту онда однекуд изникне и мафија, чији је укус сумњив, јер би сви хтели да уђу у царство небеско кроз уска врата.
Колико Руси могу да помогну Србима на Косову?
Ајнштајн је једном рекао да не би знао да је Јеврејин да није било Хитлера, а ми смо заборавили да смо Словени. Е, мораћемо тога сада да се сетимо, хтели то или не. Ми чезнемо за Западом, а он нам не верује и, свесно или не, прибија нас уз Русе који покушавају нешто да учине. Ако Коштуница, у тој ситуацији, спасе Косово и Метохију биће му опроштено све оно друго...
Коју награду посебно цените?
То је награда Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему, који је, како је тада, 1990, речено, "знаменит украс града". Био је то конкурс за најбољи пројекат на тлу Енглеске. Жао ми је што ми признање није предао председник жирија престолонаследник Чарлс, јер је непосредно пре тога, играјући поло, сломио руку. Ипак, било је тога дана све на краљевском нивоу. Добио сам и Орден светог Саве другог степена, а и награду за животно дело Удружења примењених уметника која ми је помогла да 1991, први пут у животу, добијем стан. Имао сам тада већ 60 година.



Израђен Идејни пројекат цркве-спомен костурнице


    Copyright © 2010 НАША НАДА ПОЧЕТНА | О НАМА | ВЕСТИ | АЛБУМИ | ВИДЕО | ДОНАЦИЈЕ | РАСХОДИ | КОНТАКТ